У том теоријском оквиру, црква Светог Николе у Љуботену [3] није само архитектонско и сликарско остварење из 1336/1337. године. Она је простор у којем се материјални трагови средњовековне прошлости сусрећу са савременим поступцима њеног тумачења, заштите, али и могућег заборава.

Јан Асман је показао да културно памћење почива на релативно постојаним облицима објективизације прошлости — текстовима, сликама, обредима и споменицима. За разлику од комуникативног памћења, које се преноси непосредним искуством и усменим сведочењем, културно памћење може превазићи временске границе живих генерација.[1]

У Љуботену се ова два начина памћења сусрећу. Ктиторски натпис, владарски портрет и архитектонска пластика припадају материјализованом памћењу XIV века. Савремена сведочења мештана, њихова брига о храму и однос према конзерваторским радовима припадају живом памћењу заједнице.

Полазећи од ових претпоставки, настојаћу да покажем да конзерваторска документација цркве Светог Николе није само техничко сведочанство о оштећењима, већ извор за разумевање начина на који се историјско памћење споменика данас одржава, мења и доводи у питање.

1. Ктиторски натпис, владарски портрет и сполија: стратиграфија памћења

[4] Црква Светог Николе у Љуботену подигнута је заслугом властелинке Данице и њених синова Бојка и Дмитра, у време краља Стефана Душана. [5] Ктиторски натпис над западним порталом представља један од најважнијих извора за датирање и историјску идентификацију споменика. Његова вредност није искључиво епиграфска. [6] Натпис је истовремено чин меморијализације, јер именује ктиторку и смешта њену задужбину у одређени историјски поредак.

Посебну пажњу заслужује монограм Дмитра [7], смештен у унутрашњем делу надвратника западног портала. У ранијем истраживању указала сам на значај овог детаља за разумевање породичне меморије, личне побожности и символике преласка из профаног у сакрални простор.[2]

Западни портал, дакле, није само архитектонски елемент који омогућава улазак у храм. Он представља границу на којој се посредством натписа и монограма обликује сећање на личности повезане са његовим настанком.

Међутим, Љуботен истовремено поседује и другу, изразито политичку димензију памћења.

[8, 9] На северном зиду наоса налази се портрет краља Стефана Душана, док је на одговарајућем месту спољашњег лица северног зида уграђена античка сполија. [10, 11] У студији посвећеној односу сполије и владарског портрета предложила сам да се ова просторна кореспонденција размотри у контексту идеје translatio imperii, односно преношења царског наслеђа и цариградске визуелне легитимације Душанове власти.[3]

Сполија се, према томе, не посматра као изоловани архитектонски остатак. Њено место у зидној структури, у просторној вези са представом владара, омогућава тумачење у којем античка прошлост постаје активан чинилац средњовековне политичке репрезентације.

У том погледу, Љуботен не представља само споменик који је током векова постао предмет сећања, већ простор у којем је само памћење било саставни део првобитног уметничког програма. Ктиторски натпис, монограм и владарска представа успостављају различите, али међусобно повезане облике меморијализације: лични, породични и династички [12, 13]. Античка сполија, посматрана у просторном односу према Душановом портрету, уводи и четврти ниво — памћење старије, империјалне прошлости [14].

Стога је могуће говорити о својеврсној стратиграфији памћења, у којој архитектура не чува само материјалне остатке различитих времена, већ их доводи у нове значењске односе.

Љуботен, дакле, није постао место памћења тек у савременом добу. Његова архитектура је већ у тренутку настанка учествовала у артикулацији односа према прошлости.

Управо зато заштита ктиторског натписа, портрета, сполије и живописа није искључиво питање очувања камена, опеке или бојеног слоја. Она подразумева очување односа међу њима, јер се историјско значење споменика обликује кроз њихову просторну и визуелну повезаност.

2. Конзерваторска документација: од окер површине до ултрамарина

[15] Посебно важан извор за разумевање материјалног стања цркве представља документација Националног конзерваторског центра у Скопљу, настала на основу истраживања живописа и припреме пројекта конзерваторско-рестаураторских радова из 2011. године под руководством госпође Биљане Видоеске, конзерватора саветника у пензији.

У оквиру документације налазе се лабораторијске анализе сликарских малтера, пигмената, површинских наслага и процеса деградације, које је спровела Лидија Чуковска.

Ови налази су изузетно значајни јер показују да садашњи визуелни изглед фресака не мора одговарати њиховом првобитном колористичком решењу.

Посебно бих издвојила идентификацију ултрамарина, пигмента чији је природни облик добијан прерадом минерала лазурита из стене лапис лазули. Присуство овог пигмента отвара питање изворне плаве боје појединих сликаних површина, које се данас посматрачу могу указивати као знатно тамније или прекривене наслагама.

[16] Овај податак захтева пажљиво тумачење. Отуда показујем мој ауторски цртеж, реч је  о реконструкцији стања северног зида. Идентификација ултрамарина потврђује присуство плавог пигмента у испитаном узорку; обим његове првобитне примене мора се утврђивати у складу са местима узорковања и стратиграфским налазима.

Ипак, већ сама могућност да је део данас потамнелих површина имао другачији колористички карактер отвара суштинско историјско-уметничко питање: колико је данашње читање средњовековног сликарства условљено његовим каснијим материјалним променама?

[17, 18] Плава боја у ромејском и српском средњовековном сликарству није представљала искључиво декоративни избор. Њена примена учествовала је у организацији сликаног простора, визуелној хијерархији представа и обликовању светлосних и символичких односа.

Уколико је данашња потамнела површина некада припадала плавом колористичком систему, онда се проблем конзервације не исцрпљује у питању стабилности пигмента. Он се непосредно тиче историјске читљивости сликаног простора.

[19] Промена колорита мења односе између фигуре и позадине, утиче на визуелну хијерархију композиције и преобликује савремени доживљај средњовековне слике. Хемијска анализа у том случају постаје средство историјско-уметничког сазнања: она омогућава да се иза садашњег стања материје препознају трагови њеног првобитног визуелног идентитета.

[20] У документацији из 2011. су забележена оштећења сликарске подлоге, ослабљена кохезија бојеног слоја, површинске наслаге и присуство соли. Хемијским испитивањима утврђивано је присуство сулфата, карбоната и других компоненти које могу учествовати у процесима деградације.

Посебна пажња посвећена је пробама чишћења и консолидације. Испитивана је могућност уклањања наслага јоноизмењивачким средствима, уз процену осетљивости оригиналног бојеног слоја. Разматрана је и употреба кречне воде у поступцима стабилизације.

Овде треба нагласити једну методолошку разлику: резултат лабораторијског испитивања није исто што и доказ да је одређена метода примењена на целокупном живопису.

Са становишта студија памћења, значај ових анализа превазилази њихову непосредну техничку сврху.

Ако се колорит, контуре и просторни односи сликаних представа мењају услед материјалне деградације, онда се мења и начин на који савремени посматрач приступа историјском сведочанству.

У том смислу, конзервација не чува само фреску као предмет. Она настоји да очува могућност њеног тумачења.

3. Између конзерваторског пројекта и континуитета заштите

Конзерваторска документација из 2011. године предвиђала је низ поступака усмерених ка стабилизацији живописа, уклањању неодговарајућих ранијих интервенција и заштити оригиналних сликарских површина.

Међутим, новија историја цркве показује да постојање пројекта не подразумева нужно и трајно решење проблема. [21]

Забележене су конзерваторске активности током 2016. године, док извештај Националног конзерваторског центра од 28. јуна 2018. указује на потребу за додатним мерама заштите.

У том документу посебно је значајна констатација да су на цркви постављени PVC прозори без претходних консултација са надлежном конзерваторском установом. Стручни тим је указао на последице које такво решење може имати по природну вентилацију и услове очувања живописа.

[22] Истовремено, евидентирано је уклањање цементног малтера, чиме су постали видљиви делови зидарије повезани са интервенцијама из периода 1928–1930. године.

Такви подаци показују да се у Љуботену не сусрећемо само са проблемом пропадања средњовековне материје, већ и са сложеним наслеђем претходних рестаураторских и грађевинских захвата.

Нови стручни увид обављен је 2020. године, када је указано на потребу за геомеханичким истраживањима апсидалног дела. У годишњем извештају за 2021. годину наведене су активности повезане са тим истраживањима и поступком утврђивања угрожености споменика.

Према томе, не би било основано тврдити да институционална брига уопште није постојала. Оно што је постојало су истраживања, пројекти и појединачне активности. Ипак, управо њихова временска распоређеност намеће питање континуитета.

[23] У овом случају, институционална одговорност не може се мерити искључиво бројем израђених пројеката, стручних увида или лабораторијских анализа. Њен суштински показатељ мора бити степен у којем су документована сазнања преточена у континуиране и проверљиве мере очувања.

Управо зато историја заштите Љуботена отвара питање односа између стручне компетентности и институционалне делотворности. Ово питање добија додатну тежину у светлу податка да су мештани 2024. године самостално уклонили скеле које су готово две деценије биле постављене у храму.

[24] Тај догађај, заснован на теренском сведочењу, не треба представљати као конзерваторску интервенцију нити као доказ стручне исправности таквог поступка. Његов значај је другачији.

Он показује да се историја заштите споменика не одвија само унутар институционалних процедура. Она се одражава и на живот заједнице која храм користи, посећује и препознаје као место сопственог идентитета.

Дуготрајно присуство скела може представљати неопходан услов конзерваторских радова. Али уколико њихова функција, трајање и план наставка радова нису довољно јасни локалној заједници, оне могу постати и видљив знак несагласја између институционалног времена заштите и свакодневног времена живота споменика.

Управо овде конзерваторска историја прелази у историју памћења.

4. Љуботен као место културног памћења: између заједнице и институције

За разумевање савременог положаја цркве Светог Николе неопходно је узети у обзир и сложену историју скопског подручја, посебно искуства из 2001. године.

Оружани сукоб у Северној Македонији оставио је различите последице на локалне заједнице, укључујући осећај несигурности, прекиде у свакодневном животу и промене односа према сакралном и културном наслеђу.

Историјски догађаји у Љуботену и Матејчу морају се, при томе, разматрати засебно, на основу поузданих извора (о овоме у мом раду о Матеичу у зборнику ,,Живот Срба у Македонији). Њихово повезивање у широј анализи културног памћења не сме да доведе до изједначавања различитих искустава или до занемаривања страдања било које заједнице.

За предмет овог рада важније је друго питање: на који начин савремена искуства несигурности утичу на однос према средњовековном наслеђу?

У том контексту, Љуботен се може посматрати као простор у којем се сусрећу два облика памћења о којима говори Асман.

[25] Први је културно памћење, материјализовано у ктиторском натпису, архитектури, сполији и живопису који садржи и историјске теме, односно портрете владарске породице и некада ктиторке Данице, што закључујемо на основу фотографија начињених пре једног века (фотографије архитекте Жарка М. Татића објаављене у Гласнику скопског научног друштва). Други је комуникативно памћење, које се преноси сведочењима мештана, њиховим искуством и односом према храму.

Та два облика памћења нису супротстављена. Напротив, међусобно се допуњују.

Ктиторски натпис не може сам да сведочи о томе како је храм доживљаван у XXI веку. Али ни савремено сведочење не може заменити материјалне доказе о његовом средњовековном настанку.

Историјски идентитет Светог Николе у Љуботену утемељен је у српском средњовековном културном хоризонту, у времену краља Стефана Душана. Истовремено, црква се данас налази на територији Републике Северне Македоније и у надлежности њеног система заштите културног наслеђа.

Историјска припадност цркве Светог Николе српском средњовековном културном хоризонту не престаје променом политичких и државних оквира у којима се споменик налази. Њен ктиторски натпис, владарска иконографија и архитектонски програм остају извори за разумевање културе Душановог доба, независно од савремених административних граница.

Истовремено, чињеница да се храм данас налази у Републици Северној Македонији подразумева одговорност њених надлежних установа за његову заштиту, али и одговарајући протокол о сарадњи са надлежним службама у Републици Србији, која у складу са одредбама УНЕСКО, има права на баштињење средњовековних споменика културе на падинама Скопске Црне Горе.

Критичко преиспитивање институционалне праксе у том смислу није супротстављено конзерваторској струци. Оно произлази из потребе да се стручна документација, већ извршена истраживања и предложене мере претворе у дугорочно одржив систем заштите.

Закључак: Шта остаје када нестану опека и боја?

На почетку овог излагања поставила сам питање: имамо ли чега да се сећамо?

Црква Светог Николе у Љуботену пружа недвосмислен одговор.

Имамо ктиторски натпис који сведочи о Даници и времену подизања храма. Имамо монограм Дмитра, уписан у надвратник портала. Имамо портрет краља Стефана Душана и античку сполију, чија просторна повезаност отвара питање средњовековног односа према класичној антици.

[26] Имамо и монументално сликарство чија материјална историја, захваљујући конзерваторским истраживањима, открива значења која нису увек непосредно видљива.

[27] Управо зато конзервација није само поступак којим се спречава даље пропадање. Она је и средство очувања могућности да прошлост остане читљива.

Документација Националног конзерваторског центра у Скопљу представља драгоцен научни извор. Али њена вредност не сме остати ограничена на архивско сведочанство о стању које је некада затечено.

Њен пуни смисао остварује се онда када резултати истраживања постану основ за континуирано очување споменика.

У томе се сусрећу историја уметности, конзерваторска пракса и студије културног памћења.

Ако, следећи Нору, место памћења разумемо као простор у којем се прошлост свесно чува од заборава, онда је Љуботен више од средњовековног храма чије је сликарство потребно конзервирати.

Он је место на којем се испитује наша савремена способност да препознамо, разумемо и сачувамо историјско сведочанство. [28]

Зато се питање „имамо ли чега да се сећамо?“ на крају мора преобликовати.

[29] Не поставља се више питање имамо ли чега да се сећамо, већ:  да ли смо, за генерације које долазе, спремни да  сачувамо оно што нам омогућава да се сећамо?

Не смемо заборавити да наша генерација представља само једну карику у бесконачном ланцу генерација људског рода, да је она ништа више од моста између прошлости и будућности. Стога, када проучавамо прошлост и трудимо се да сачувамо њене позитивне и креативне елементе, требало би да усмеравамо своје мисли константно ка будућности. То је једини начин да отплатимо дуг и према нашим прецима и према генерацијама које тек долазе.

 Извори и литература

Необјављена конзерваторска документација

Национален конзерваторски центар – Скопје, Проект за конзерваторско-реставраторски работи на ѕидното сликарство на црквата Св. Никола, с. Љуботен, 2011, бр. 08-699/1.

Лидија Робева Чуковска, Хемиска анализа на ѕидно сликарство и сликарски малтери од црквата Св. Никола, с. Љуботен, Централна хемијска лабораторија, Национален конзерваторски центар – Скопје.

Национален конзерваторски центар – Скопје, Извештај од извршен увид на состојбата на недвижното добро – црква Св. Никола во с. Љуботен, 28. јун 2018.

Објављени извори и литература

Assmann, Jan. “Collective Memory and Cultural Identity”. New German Critique 65 (1995), 125–133.

Assmann, Jan. Cultural Memory and Early Civilization: Writing, Remembrance, and Political Imagination. Cambridge, 2011.

Ćirić, Jasmina S. “Sensory Encounters: Decoding the Symbolism of St Nicholas Church in Ljuboten”. Studia Universitatis Hereditati 12/2 (2024), 25–44.

Ćirić, Jasmina S. “Staging Imperial Aspirations: Spolia at Ljuboten and the Symbolic Role of Antiquity”. Ниш и Византија XXII (2024), 257–273.

Nora, Pierre. “Between Memory and History: Les Lieux de Mémoire”. Representations 26 (1989), 7–24.

Smith, Laurajane. Uses of Heritage. London–New York, 2006.

Национален конзерваторски центар – Скопје. Годишен извештај за работа за 2021. година.