– Српски културно-информативни центар „Спона”, потпуно у складу са својим називом, ових дана повезао је Скопље и Београд, Северну Македонију и Србију. Наиме, житељи српске престонице и други заинтересовани, ових дана у Библиотеци града Београда могу да погледају изложбу „Времеплов: Први кораци ка урбанизацији Скопља”, која је претходно била приређена и у главном граду Северне Македоније. На овој поставци посебан акценат је стављен на Јосифа Михаиловића, архитекту и творца модерног Скопља.

„Ми смо открили величину овог човека који је сада заборављен само зато што је Србин. И велика симболика, његова родна кућа данас је албанска амбасада у Скопљу. Уз Јосифа обухвата све архитекте и даје читаву визуру тог Скопља између два светска рата, да од једне турске касабе овај град овако изгледа заслужна је српска интелектуална елита”, изјавио је Милутин Станчић, директор Удружења „Спона”.

Ауторке изложбе која је посвећена модернизму и градитељском наслеђу Скопља између два светска рата, јесу Беба Станковић, Сања Рађеновић и Ива Димовски Рајчиновски.

„Градови се, попут књига, могу читати кроз слојеве времена. Њихове фасаде чувају трагове епоха, прозори откривају промене начина живота, а грађевине сведоче о идејама које су некада обликовале будућност. Скопље је између два светска рата добило једно такво архитектонско поглавље: окренуто европском модернизму, функционалности и новом урбаном изразу, а истовремено укорењено у простору сусрета различитих културних традиција”, изјавила је Беба Станковић за „Политику”.

Скопље се убрзано мењало током тридесетих година прошлог века.

Централна фигура урбанистичке трансформације овог града био је поменути градоначелник и архитекта Јосиф Михаиловић (1887–1941), чије је именовање 1929. године означило почетак системског и научног планирања града. Прво авионско геодетско снимање и Регулациони план из 1930. поставили су темеље модерне урбане структуре. Сусрет европских архитектонских праваца, уз значајан допринос руских архитеката емиграната, означио је прекретницу у развоју Скопља и његово приближавање европским градитељским стандардима.

Улице су добијале нову структуру, подизале су се јавне установе и стамбене зграде, а железница је повезивала град са ширим простором. На истом тлу сусретали су се трагови отоманске прошлости, балканска традиција и европски модернизам. Град није само мењао фасаде, већ и представу о себи, настојећи да од некадашње оријенталне вароши израсте у савремено урбано средиште.

У обликовању новог града учествовали су архитекте Иван Артемушкин, Михаил Дворников, Борис Даутов и други. Њихов рад сведочи о сусрету различитих културних утицаја и европских архитектонских идеја које су мењале изглед јавних простора и свакодневни живот становника.

Међуратно раздобље препознаје се у грађевинама које су мењале контуре града. Банска палата, изграђена од 1932. до 1938. године, представљала је монументални израз јавне архитектуре. Клиника коју је 1934. пројектовао Драго Иблер одражавала је модернистичко инсистирање на функционалности, док је стара железничка станица била више од саобраћајног објекта. Кроз њу су пролазили путници, стизале вести и укрштале се различите животне приче. Грађевине су постајале део новог урбаног идентитета, видљивог у начину на који је град организовао простор и замишљао своју будућност.

А иза тих фасада одвијао се свакодневни живот. Улице су повезивале старе чаршијске амбијенте са новим јавним здањима, а различити архитектонски слојеви сведочили су о променама које су обликовале Скопље. Људи су одлазили на посао, трговали, састајали се и навикавали на град који је растао између наслеђа и модернизације. Архитектура је тако постајала више од стила: била је слика друштва које је тражило своје место између прошлости и будућности.

Међуратно Скопље показује да модернизација не мора да значи брисање прошлости. Грађевине из тог времена говоре не само о томе како се некада градило већ и о томе како су људи једне епохе замишљали свет у којем ће живети.

Развој града тешко је нарушио разорни земљотрес 1963. године. Скопље је изгубило велики део свог архитектонског наслеђа, а казаљке сата на старој железничкој станици зауставиле су се у 5.17 часова. Део некадашње станице данас је Музеј града Скопља, место које чува сећање на катастрофу и обнову. Изложба „Споне” враћа поглед на време пре тог прелома, када је град градио своје модернистичко лице и када су његове улице и зграде сведочиле о другачијој визији будућности.

Од специјалног дописника Политике - Жељко Шајн